Šta je aikido?

"Kad god se pokrenem, to je aikido."
O Sensei, Morihei Uešiba

Aikido je japanska borilačka veština koju je razvio Morihei Uešiba (često nazivan "O Sensei" ili "Veliki učitelj"). Na čisto fizičkom nivou, to je veština koja obuhvata bacanja i poluge, koje su izvedene iz džiu-džice i neka bacanja i druge tehnike izvedene iz kendžucu-a. Aikido se ne fokusira na udarcima i udaranju protivnika, već pre na upotrebi sopstvene energije radi dobijanja prevlasti nad njima i njihovog odbijanja. To nije statička veština, već ima veliki uticaj na pokrete i njihovu dinamiku.

Nakon detaljnijeg proučavanja, stručnjaci će pronaći u aikidou ono što im je potrebno, bilo da je to primenljiva tehnika samoodbrane, duhovno prosvetljenje, fizičko zdravlje ili smirenost. O Sensei stavlja akcenat na moralne i duhovne aspekte ove veštine, ističući i razvoj harmonije i mira. "Put harmonije duha" je jedan način prevoda aikidoa na engleski jezik. To je i danas opis aikidoa, iako različiti stilovi manje ili vše naglašavaju duhovne aspekte. Iako ideja borilačke veštine koja teži miru i harmoniji može da zvuči paradoksalno, to je osnovno načelo ove veštine.

Možemo pokušati da aikidou pripišemo definiciju određenog broja reči, ali to ne bi bilo pravedno, pa ćemo prepustiti aikidokama da sami proniknu u srž aikidoa.

Koji različiti stilovi aikidoa postoje?

Ne postoje stilovi u aikidou. To je kao kolač od sira. Možete ga seći na kockice ii kriške, ili samo prionuti viljuškom na njega, ali on je i dalje kolač od sira!

Aikido je prvobitno razvio jedan čovek, O Sensei. Mnogi studenti koje je on podučavao, odlučili su da prošire znanje aikidoa otvaranjem sopstvenih "dodžoa". Zbog dinamične prirode aikidoa, mnogi studenti su ga tumačili na sebi svojstven način. Tako su se rodili različiti stilovi aikidoa. Glavni su ovde nabrojani uz kratko objašnjenje o njegovim karakteristikama. Svaki stil ima sopstvene jače i slabije strane, ali svi su duboko ukorenjeni u osnovnom konceptu koji čine aikido jedinstvenom veštinom. Nijedan ne bi trebalo da se smatra superiornim u odnosu na drugi, već pojedinac mora da pronađe stil koji mu najviše odgovara. Spoljašnji faktori poput geografske lokacije mogu da pojednicu ograniče opcije.

Koji god stil izaberete, odabrani instruktor će vas podučavati njegovim tumačenjem, a vi ćete sami razvijati sopstveni aikido. Može se reći da postoji onoliko stilova aikidoa koliko i stručnjaka aikidoa.

Pošto bi ovaj spisak bio veoma dug, ograničićemo definiciju aikidoa na osnovne stilove koji jasno vode poreklo od Uešiba O Sensei. Podela na kategorije je proizvoljna.

"Stare" škole

Ovde ćemo nabrojati škole koje su se razvile iz predratnih učenja.

Aiki-Budo

Ovo ime je dato veštini koju je O Sensei podučavao u svojim počecima. Po stilu je veoma blisko prethodnim oblicima džicua kao što su Daito-ryu Aiki-Jutsu. i smatra se jednim od težih obilika aikidoa.

Većina prvih učenika O Sensei-a je počelo u ovom periodu i veliki deo prekomorskih podučavanja je bio upravo ovog stila (npr. učenja Abe Sensei-a u Velikoj Britaniji, 50-ih godina XX veka).

Yoseikan

Ovaj stil je razvio Minoru Močizuki, rani učenik O Sensei-a i takođe Jigoro Kano Sensei u Kodokanu.

Uključuje elemente aiki-budo-a zajedno sa aspektima karatea, džudoa i drugih veština.

Yoshinkan

Pokojni Gozo Šioda je podučavao ovaj stil. Šioda Sensei je studirao sa O Sensei-em od sredine 30-ih godina XX veka. Nakon rata, pozvan je da podučava i oformio je organizaciju pod imenom jošinkan. Za raliku od mnogih kasnijih udruženja, jošinkan je oduvek održavao prijateljske odnose sa Aikikai-em i tokom i nakon života O Sensei-a.

Jošinkan je teži stil aikidoa, vezan za praktičnu efikasnost i fizički snažne tehnike. Mnogi ogranci japanske policije su podučavane ovim stilom.

Internacionalna organizacija vezana za jošinkan stil aikidoa je poznat pod imenom Yoshinkai, i ima aktivne ogranke širom sveta. Poslednjih godina, uglavnom iz političkih razloga, razvilo se mnogo dodatnih ogranaka ovog stila.

"Savremene" škole

Ovde su uvršćene mnoge varijante koje se danas podučavaju. Većinu ovih "stilova" podučavaju razni stariji učenici O Sensei-a, sa razlikama koje se pojavljuju nakon smrti osnivača. Mnogi tvrde da podučavaju upravo veštinu kojom ih je učio O Sensei, i to je verovatno tačno iako jedni sa drugima imaju vrlo malo zajedničkog. Kako je do toga došlo, može nam i pojasniti O Sensei-eva poznata priča o slonu i slepim ljudima. :-)

Mnogi od nas imaju predrasude o različitim stilovima, ali mogu da prepoznaju da svi oni imaju svoje jače i slabije strane iz kojih možemo mnogo naučiti.

"Tradicionalne" škole

Aikikai

Aikikai je uobičajeno ime za stil koji predvodi Moriteru Uešiba, O Sensei-ev unuk, podučavan pod nadzorom internacionalne aikido federacije. Mnogi smatraju ovu školu glavnim pravcem u razvoju aikidoa.

U stvarnosti, ovaj "stil" je više pokroviteljstvo nego specifičan stil, jer izgleda mnogi pojedinci u organizaciji podučavaju na različite načine. Uešiba Sensei podučava aikido koji je uglavnom opširan i u stalnom toku, sa naglaskom na standardni program i sa malo ili nimalo treninga sa oružjem. Drugi učitelji pod pokroviteljstvom Aikikai-a (kao što je Saito Sensei) stavljaju mnogo veći akcenat na vežbe sa oružjem.

Iwama-ryu

Ovaj stil podučava Morihiro Saito, sa osnovom u Ivama dodžo, koji se uopšteno smatra stilski dovoljno različitim od glavnog pravca Aikikai koji je posebno imenovan, iako i dalje deo Aikikai.

Saito Sensei je dugo vremena O Sensei-ov učideši, počev od 1946. godine pa sve do njegove smrti. Mnogi smatraju Saito Sensei-a učenikom koji je proveo većinu vremena učeći uz O Sensei-a. Saito Sensei kaže da pokušava da očuva i podučava veštinu baš kako je njega učio Osnivač. Tehnički gledano, Iwama-ryu podseća na aikido koji je O Sensei podučavao ranih 50-ih godina XX veka, većinom u Ivama dodžo-u. Ponuda tehnika je veća nego kod drugih stilova, sa velikim naglaskom na vežbe sa oružjem.

"Ki" škole

Jedan od najprimetnijih podela u svetu aikidoa se desila 1974. godine kada je Koiči Toheu, tadašnji glavni instruktor u Aikikai, napustio organizaciju i osnovao Ki no Kenkzukai da bi predavao aikido, sa naglaskom na konceptima Ki. Od tada, bilo je veoma malo interakcije između tradicionalne škole i škole Ki.

Sve ove veštine se nazivaju ki aikido, iako nemaju puno toga zajedničkog.

Shin-shin Toitsu Aikido

Koiči Tohei je osnovao ovaj stil - aikido sa sedinjenim umom i telom. Tohei Sensei ističe razumevanje koncepta Ki i razvitka tog aspekta nezavisno od aikido treninga a radi opšteg zdravlja i primene u svakodnevnom životu.

Ovaj stil je jedan od najblažih i karakterišu ga blagi pokreti koji često uključuju skakanje ili poskakivanje uz pokrete. Većinu škola ne interesuju praktične primene tehnika, već ih smatraju samo vežbama za dalji razvoj Ki.

Tohei Sensei se poslednjih godina sve više udaljava od aikidoa i isključivo se posvećuje treniranju Ki. Najnovije vesti su da je Ki no Kenkjukai pokrenuo incijativu za preobraćanjem Shin-shine Titsu Aikido u međunarodni takmičarski sport.

"Sportski " stilovi

Jedna od prekretnica u istoriji aikidoa se dogodila tokom života O Sensei kada je Kenji Tomiki predložio racionalizaciju treninga aikidoa, primenom kata i takmičenja. Od tada, nije bilo puno dodirnih tačaka između škola Tomiki i glavnog pravca škola aikidoa.

Poslednjih godina, veliki broj ogranaka Tomiki-ryu je napustilo ideju o takmičenjima.

Tomiki-ryu

Kenji Tomiki, osnivač ovog stila,  je učenik O Sensei-a i Jigoro Kano-a, osnivača džudoa. Tomiki Sensei je smatrao da bi se racionalizacijom treniranja aikidoa, i poštovanejm principa džudoa koje je praktikovao Kano Sensei, aikido lakše podučavao, pogotovo na japanskim univerzitetima.

Pored toga, verovao je da bi uvođenjem elementa nadmetanja, trening bio oštriji i usredsređeniji, jer više nije bio primenjivan u pravoj borbi.

Upravo zbog toga je došlo do razlaza sa O Sensei-em, koji je čvrsto verovao da pri treniranju aikidoa, takmičenje ne treba da bude prisutno.

Tomiki-ryu je karakterističan zbog upotrebe kata (predodređenih oblika) u podučavanju i po održavanju takmičenja sa borbom gumenim noževima i golih ruku.

Može li se aikido primeniti u samoodbrani?

"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes,
oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah,
zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se
neznalice bore da bi pobedili"

Da, aikido može biti veoma efektivan oblik samoodbrane. Međutim, dosta vremena i truda može biti potrebno pre nego što se aikido (ili bilo koja dtuga borilačka veština) može efikasno upotrebiti u situaciji samoodbrane.

Da li je više vremena potrebno za učenje i primenu aikidoa od drugih borilačkih veština?

"Kad biste znali koliko mi je vremena
bilo potrebno da bih stekao svoje umeće,
ne bi delovalo tako čudesno."
Mikelanđelo

Jednostavan odgovor bi bio "da". Nakon godinu dana treniranja karatea, tekvonda ili kempoa, možete se boriti mnogo bolje nego pre. Potrebno je više od godinu dana da biste mogli da se osećate spremnim pri pomisli na primenu aikido tehnika u stvarnim situacijama.

Potpuniji odgovor bi bio "ne", u smislu da mislim da niko ne smatra da je "savladao" neku veštinu. Ako to misli, onda je prestao da se razvija, ili je veština suviše jednostavna. U biografiji Funakošija, zaista steknete utisak da on sebe ne smatra "majstorom" i iznenadilo bi ga da nekom ima takvo mišljenje o njemu.

Jedna stara priča vam može predočiti stavove koje treba primenjivati pri izučavanju borilačkih veština:

Jedan dečak je porputovao Japan da bi došao do škole poznatog učitelja botilačkih veština. Kada je stigao u dodžo, primio ga je Sensei.
"Šta želiš od mene?", pitao ga je učitelj. "Želim da budem Vaš učenik i da postanem najbolji karatista u zemlji. Koliko dugo moram da učim?", dečak je upitao.
"Najmanje deset godina," odgovorio je učitelj.
"Deset godina je puno vremena,"rekao je dečak, "A kad bih učio dva puta više od svih ostalih učenika?"
"Dvadeset godina," reče učitelj.
"Dvadeset godina! A kad bih danonoćno trenirao i davao sve od sebe?"
"Trideset godina,"bio je učiteljev odgovor.
"Kako to da svaki put kada kažem da ću raditi više, kažete mi da će mi biti potrebno još više vremena?" upita dečak.
"Odgovor je jasan. Ako se cilj gleda samo jednim okom, preostaje samo drugo oko da bi se pronašao Put."

Da li je aikido bolji od karatea, džudoa il neke druge borilačke veštine?

"Iako postoji mnogo staza u podnožju planine
svi koji dođu do vrha vide isti mesec."

Ovo je veoma kontraverzno pitanje i dovelo je do mnogo debata u forumima poput rec.martial-arts.

Odgovor na ovo pitanje je veoma subjektivan - učenici bilo koje borilačke veštine favorizuju baš svoj izbor (inače bi verovatno učili neku drugu borilačku veštinu).

Postoji mnogo raznih ali podjednako dobrih razloga za izbor bilo koje borilačke veštine radi samoodbrane, duhovnog razvoja ili prosvetljenja, opšteg fizičkog zdravlja, samopouzdanja itd. Razne borilačke veštine i razni stilovi naglašavaju različite aspekte.

Otud "bolje" zapravo zavisi od toga šta želite od borilačke veštine. Ipak, i dalje je pitanje subjektvino, pa bi možda bolje bilo pitati se "Da li je aikido za mene bolji od neke druge borilačke veštine?"

Na ovo pitanje sami morate dati odgovor. Mi samo možemo pomoći da na neki način dođete do odgovora.

Odgovoriti na ovo pitanje možete i tako što ćete samo reći "Ne, aikido nije bolji ili gori od druge borilačke veštine. Jednostavno je drugačiji."

Da li mogu da učim drugu borilačku veštinu uporedo sa aikidoom?

"Hranite se pravilno, redovno vežbajte,
ali svakako ćete umreti."

Da. Ne postoji problem pri uporednom izučavanju nekoliko borilačkih veština, ali treba se paziti jedne stvari. Ako niste prvo stekli solidnu osnovu u jednoj borilačkoj veštini, zbunićete se kada započnete i drugu borilačku veštinu. Rezultat je, vrlo moguće, da ćete sporije napredovati u obe veštine, nego da ste prvo trenirali jednu, pa drugu.

Izbor dodatne borilačke veštine uz aikido, zavisi u potpunosti od vas. Predlažemo da izaberete neku koja se dosta razlikuje da ne bi dolazilo do mnogo zabuna.

Da li postoje takmičenja u aikidou?

"Dopadaju mi se visoki muškarci. Volim da ih smanjim."
A Tomiki Aikido Sensei

Često se govori kako ne postoje takmičenja u aikidou. Tačno je da je osnivač aikidoa Morihei Uešiba, ili O Sensei smatrao da takmičenja ne pristaju ovoj veštini, ali ne slažu se svi sa tim.

U popularnom stilu, Tomiki aikidou, postoje takmičenja. Mada, to se ne smatra osnovnom karakteristikom ovog stila. S druge strane, većina škola aikidoa ne praktikuje takmičenja.

Čak i u školama sa takmičenjima, većina treninga aikidoa je pre kooperativne nego antagonističke prirode. I bacač (nage) i onaj koga bacaju (uke) rade kao partneri i pokušavaju da optimizuju iskustvo onog drugog.

Ovo "radno partnerstvo" je takođe potrebno da bi se:

  1. mogućnosti povreda pri izvođenju potencijalno opasnih tehnika aikidoa dovele do minimuma,

  2. razvile sposobnosti oba partnera da uzmu "ukemi" - da bi bili odmorni i spremni da se čuvaju pri padu ili u borilačkoj situaciji.

©2008, kra-heiho.com Sva prava zadržana.